Tog ranog poslijepodneva stiže mi poruka od Avdića: “Hej, ba, de vidi gore s tom rajom iz Zagreba, znaju li nekog Edu Maajku, objavio je album, kažu da je dobar k'o Rambo.” E, Rambo je Amadeus, gore je Motovun, godina je 2002., a u toku je 4. Motovun Film Festival. I bio je četvrtak.
Odmah sam trojicu, četvoricu iz Zagreba, uhvaćenih na prepad da ispijaju pivo u bašti hotela “Kaštel” kako bi normalizovali pritisak po principu “klin se istvudom” izbija, priupitao za izvjesnog Edu Maajku. Rekli su mi da znaju, da su čuli nešto, ali nemaju niti imaju pojma ko ima njegov broj. Međutim, pitaće.
U Istri sam bio još desetak dana, vratio se kući, što znači i na posao, i vidio da je o njegovom prvom albumu “Slušaj mater” pisao Ilko u Nacionalu, a Igor u Feralu uradio intrervju. Nazvao sam Igora i dobio broj. Pa zvao, zvao i zvao, i stalno slušao zagrebačku telefonsku tajnicu prijatnog glasa. Otišla je i poruka.
Potom mi je Dado, tokom Sarajevo Film Festivala, iz Zagreba donio CD. Uručio mi je poklon u kafanici hotela “Bosnia” koju smo prije rata zvali “Zemun” dok se i hotel zvao “Beograd”. Rekao sam: Hvala, koliko ti dođem. Rekao je: “Bok.”
U redakciji Slobodne Bosne smo CD, u dnevnom boravku koji je naš direktor zvao “Klub čitalaca”, Avdić i ja, a i vazda je još poneko bio tu – Suza, još jedan Edin, pa Milutin – čitav jedan ponedjeljak preslušavali “Slušaj mater”. Pjesma “Mahir i Alma” odmah se izdvojila kao apsolutni hit. “Prikaze” i “Jesmo L’ Sami” priključile su se kasnije. A onda je prastara linija bila spremna za dženazu.
“Buraz, izvini, bio sam u Brčkom. Slab signal, jebiga”, poslao mi je Edo poruku. Odmah sam ga nazvao. Snimio razgovor i uradio tekst. Ali ne intervju, nego kao neku nastupnu pričicu, da ga predstavim našoj publici. Danas ne znam jesam li bio prvi koji je u našim medijima napisao tekst o Edi, ali kada sam ga čitao prije dvije i po, tri godine bio sam ljut na sebe jer nije bio čemu. Moglo je to i bolje.
Aida i Adi su u oktobru, ili je možda bio novembar, te 2002. organizovali “Futuru”. Mjesto događaja Bosanski kulturni centar, a jedan od lineupera bio je Edo. Nastupio je u zeleno-bijelom dresu Celtica. Stajao sam, neampojma s kim, iznad amfiteatra, na mjestu s kojeg kontaš hoćeš li lijevo ili desno prema galeriji, a onda je došao on. “Ja sam Edo”, ja sam Dino, drago mi je što smo oba Edini, “i meni je drago”. Klasika.
Svoj prvi samostalni koncert u Sarajevu Edin Osmić zvani Edo Maajka imao je u klubu “Sloga” u januaru 2003. godine. Koncert sam slabo čuo, jer smo Avdić i ja stajali pored šank-stola, a blizu glavnog šanka, koji je nekada bio pravo od glavnog ulaza. I još prema stepenicama za kafanicu u prizemlju, u kojem je nekada, u doba dok je “Sloga” hodala zemljom, bila garderoba. Edo je s rajom krenuo prema izlazu, koji sam maloprije spomenuo kao ulaz i ugledao Avdića i mene. “Senade, jebi im mater. A ti s kačketom… Bićemo kod Šarana.”
(Nastaviće se…)