I 4. maja 1980. bila je nedjelja. Upravo smo se vratili iz Gračanice, gdje je 1. maj svakom stanovniku tog grada ponaosob bio važniji od vlastitog rođendana. Mama je bila tužna kao i uvijek kad bi se iz svog rodnog grada vratila u naš sarajevski stan na Marindvoru, ni ne sluteći da će joj se za koji minut kasnije ta tuga ustoduplati.
Čuo sam da je neko dvaput tiho kucnuo, brižno, nježno i pažljivo spustio šteku prema dole i lagano otvorio vrata. Bila je to komšinica Zumra. “Jesi li čula, bona Azra, da nam je umro Tito?”, pitala je poluglasno što može tiše da je samo mi možemo čuti. Mama se skamenila i kontrapriupitala: “Kad?” Zumra je odgovorila: “Sad.” Tata je iz kuhinje otišao u kupatilo, rekao: “Moram u firmu” i počeo se brijati. Buraz je trčkarao po sobi, a ja sam upitao komšinicu: “Teta Zumro, a kako igra Željo u Zagrebu?” Samo je zatvorila vrata i otišla na peti.
U 19,05, kada je saopšteno da je Tito preminuo u Ljubljani, igrale su se tri utakmice 25. kola Prvenstva Jugoslavije, a šest je završeno ranije. U Splitu: “Hajduk” – “Crvena zvezda”, u Sarajevu: “Sarajevo” – “Osijek” i u Zagrebu: “Dinamo” – “Željo”. Ova prva je postala mitska i jedna od prvih asocijacija muškom svijetu na taj dan, ova druga je i u pjesmi opjevana, a ovu treću niko ni ne spominje. A zapravo je meni jedina bila važna. Te tri prekinute utakmice odigrane su sedamnaest dana kasnije, a Željo je zijanio 4:1. Za nas je branio Njeguš. A za njih Stinčić.
Dvadeset godina kasnije, pak, Bakir je na TV OBN-u radio emisiju “Odjeci”. Sjedili smo u njegovom stanu u Hrasnom nekad u drugoj polovini aprila i pokušavali pronaći način da dođemo do barem minutu snimka iz Splita kada je prekinuta utakmica “Hajduk” – “Zvezda”. Da, tada je čitav “Poljud” pjevao: “Druže Tito mi ti se kunemo…” Već smo se dogovorili da odem u Tuzlu, gdje ću razgovarati sa Husrefom Muharemagićem, glavnim sudijom na toj utakmici.
Husref, nažalost, više nije s nama, a na ovoj fotki je treći zdesna.
Malo je bilo komplikovano da odemo u Split i na “Poljudu” snimimo razgovor, pa je “Tušanj” u Tuzli ponudio uslovnu scenografiju. Šetali smo travnjakom, a Husref mi je pričao kako je utakmicu prekinuo u trenutku kada je golman Ljukovčan bacio loptu prema, čini mi se, desnom beku Krmpotiću. I sve je to bilo super, ali fali nam taj minut iz Splita. I stigao je. S HTV-a. Donio nam ga je pilot “Croatia Airlinesa” iz Zagreba, nekom ko bi se sjetio kakvom relacijom i kojim poznanstvima. Bili smo presretni. Kao da smo dobili peticu iz matemtatike. Ili popravili gornju peticu koja je bila haman za vađenje.
E, da je tad bilo YouTubea. Uglavnom, i sad me jeza prođe od pete do obrve.
Prilog je emitovan u “Odjecima”, a ja sam bio neobično ponosan na taj uradak. Te bih ovim putem pozdravio Mlađu, koji je montirao taj prilog u zgradi PTT-a.
Sutra sam došao u školu, bila je sedmodnevna žalost. Svečana sala Osnovne škole “Boriša Kovačević” na Grbavici bila je puna đaka i nastavnika. Svi su plakali. A ja sam jedva čekao da šta pojedem. Rekli su nam da ćemo držati stražu pored Titove biste u holu. Dva po dva. Ja sam bio stražar pred početak druge smjene, gdje su me doveli iz produženog boravka. Pozdravljao sam se s rajom koja je odmah sa ulaza krenula stepenicama na prvi ili drugi sprat. A trebao sam, normalno, stajati mirno. Dobio sam teški ukor. Tata i mama su, naravno, pozvani u školu “pravo kod direktora” da kažu kako ja nisam “takav”, već mi se “eto, nešto desilo, dijete je to, znate, izvinite, neće se ponoviti”.
Danas je 45 godina od Titove smrti. I nema više sirena da se sve zaustavi. Rad, šetnja, život na minut. U međuvremenu se raspala država koju je stvorio. A ja i danas mislim da je bio neobičan laf. Od brojnih pričica, izdvojiću samo ovu. Kada je bio kod Nixona u Bijeloj kući 1971. zapalio je Castrovu cigaretu. Napravio je dva incidenta odjednom. Domaćin mu je rekao da oni u Bijeloj kući ne puše, na šta mu je Tito odbrusio: “Blago vama.”
Na njegovim Brionima nema ko nije bio. Ali, ne pada mi na pamet da sad nabrajam. Već se sjetih kratkog vica koji je možda i istina zvana anegdota. Šetaju Tito i Jovanka, dakle, na Brionima morskim, plavim žalom. U jednom trenutku Jovanka reče: “Joj, dragi Tito, jest’ nam fino, a zamisli da oboje radimo?”
