“Kakvi telefoni, kakve trice i kučine…”, napisao je Ognjen Tadić na društvenoj mreži “X” i postavio fotku, a u ruci mu roman “Komandant Mark”. Jedan od strip-heroja njegove i moje generacije u Sarajevu. Bio sam razred ispred njega.
On je išao u OŠ “Pavle Goranin”, ja u OŠ “Andrija Rašo”. Stanovali smo u C-fazi na Alipašinom Polju, preko puta Švrakinog sela. U ova moderna vremena, reklo bi se, u blizini “najboljeg susjeda – Mercatora”. On u “žutoj” zgradi sa četiri ulaza, ja u “crvenoj” sa tri. Ulica nam se zvala Klare Cetkin. Danas se zove Bosanska. I danas mu je muka.
A što mu je muka? Pa zato što je kao U-18 četnik selektora Radovana Karadžića, ratnog zločinca koji će skapati na robiji, početkom aprila pobjegao na Pale. Još ni 18 nije napunio. Tako su naše komšije nestajale preko noći. Danas igraš lopte s njima, a sutra ti njihov otac ili majka kažu da su “kod tetke u Hrasnom”, “došao im rođak iz Sokobanje pa spavaju kod strine u Lukavici”, “ostali kod babe i dede na Vrelu Bosne”.
Ali, ne. Ognjen Tadić nije igrao lopte. Imao je veliku glavu, disproporcionalnu tijelu, koja ga je pretezala na lijevu ili desnu stranu. Dakle, nije bio stabilan. Igrali smo često lopte zgrada protiv zgrade. Njega nikad nije bilo u ekipi. Valjda povrijeđen bio, šta li.
Jalijaši su ga zvali “kompjuteraš”. Nosio je one ogromne cvike. Svi slični njemu bili su kompjuteraši. I često su mu palili čvoke i klempe, jer je za tu vrstu zabave imao idealne platforme. A onda lika, koji je ličio na “Kviska”, omiljenu figuricu genijalnog zagrebačkog TV-kviza ugledasmo na TV-u. Bio je to Kanal S, danas RTRS, koji smo zvali Srna.
Mentalno upitan, kao i svi koji su gore radili, pljuvao je po Sarajevu, muslimanima, komšijama, Bosni i Hercegovini, Aliji i jalijašima. Klempe i čvoke nije zaboravio. Jednom je tokom radnog zadatka zalutao, pa su ga Hrvati šutali nogama u zatvorima u Hrvatskoj i zapadnoj Hercegovini od januara do jula 1993. godine. Plakao je Karadžiću, pa je ovaj vjerovatno Mati Bobanu, kolegi ratnom zločincu kad su se sjaranili, rekao da ga pusti.
Poslije rata je završio pravo i promijenio više stranaka nego Čobo Janjuš fudbalskih klubova. Metijao se svugdje, što je naučio u djetinjstvu. On je, znate, bio onaj starmali kojeg su tetke vodale sa sobom po sijelima da gule jabuke. I pjevaju Mileta Kitića.
Danas je savjetnik Milorada Dodika. Prije neki dan mu je neko na X-u rekao da se on ništa ne pita što se tiče najavljenog iskopavanja litija u Srbiji. Tadić mu je odgovorio: “Ama pitam se, jer sam državljanin Srbije. Tako da… A ovo ostalo tepajte nekome u SA na uvce, možda Vas i počasti. Meni sa takvim stavovima zvučite samo jadno i bijedno.”
Samo je bitno spomenuti SA. Jer, pati zbog SA a neće da prizna. Kao Sanja Vulić. Kao Nenad Janković. Kao ovaj, kao onaj, A svi jadni i bijedni. I jedu burek sa sirom.