Čolu sam vidio dva puta u životu. Jednom kad sam za “Slobodnu Bosnu” radio intervju u Beogradu, 2007., i jednom kad sam s rajom skupljao novine. Bilo je to ‘81., a mi, raja, iz marindvorskog kvarta “Paviljon” + Istarska, ugledali smo u izlogu – e sad, da li “Bosna sporta” ili “Beograd sporta”, uglavnom, tamo u onom nizu kojem je pripadao i kafić “Davor”, prema raskrsnici na Skenderiji – fudbal kojim se, navodno, naredne godine trebao igrati Mundial u Španiji.
Bio je na vrhu nekog duguljastog pehara, pisalo je FIFA, vidjelo se da je kožni i imao je na jednom od bijelih polja Naranjita, maskotu SP-a u Espanji. Tada je kožni fudbal bio blago, nije kao danas kada odeš u “Bingo”, kupiš hljeb, mlijeko, supu od gljiva u kesici, dv'je, tri jabuke, voćni jogurt, obični jogurt i – loptu. Još za SP na kojem igra i Jugoslavija. Mada mi ni do danas nije jasno zašto smo mi skupljali stare novine kako bismo kupili fudbal, a moj tata bio s “Vranicom” u Iraku i mogao mi kupiti osamnaest istih.
Moj drug Levko, pak, neviđeno je volio Vajtu. Te ‘81. Čola je tek u drugom dijelu godine snimao album “Malo pojačaj radio”, a Vajta je to iskoristio i preuzeo tron najpopularnijeg pjevača u SFR Regiji, jer je nastupio na Evroviziji i pobijedio na Splitskom festivalu. I meni je Vajta vazda bio draži, ali sam Levki rekao da je i Čola dobar. Nije mu to leglo.
Kad smo opustošili Marindvor skupljajući hartiju i slažući je u veliku šupu kod Jaska i Dine. prešaltali smo se preko MIljacke, na Grbavicu. I podijelili u parove. Pored spomenutih, bili su tu još, ili su pružali podršku, i Dinko, Almir, Saša, Derva, Šunkica, Samir, Dragan, Valje, Predo, Nećko, Fudo…, ma kamara prčuladije. Levko i ja smo bili u paru. Ušli smo u jednu zgradu.
Na trećem ili četvrtom spratu otvorio nam je jedan čova i rekao: “Imam ja toga kol'ko hoćete, samo ih sami morate istovariti iz podruma pred zgradu, mene bole leđa.” I istovarismo i poslagasmo pored zida do ulaznih vrata, pa će onda neko otići do kvarta da zovne nekog od roditelja koji ima auto da nam to prebaci. I tako, sjedimo Levko i ja na novinama, u poluhorizontali, naslonjeni na zid i šutimo onako umorni. Buljimo neđe.
Brzi korak trgnu nas iz polusna. “Hej, momci, šta vi radite ovdje?” Bio je to Čola, sa onim kezom zbog kojeg misliš da je uvijek raspoložen. A valjda i on nekad ima problema. “Ma, evo, skupljamo novine, hoćemo da kupimo kožnu fucu, onu FIFA za Mundo”, reče Levko kao stariji i zapravo šef raje. Takvi u takvim situacijama pričaju, kao što jedino kapiten tima ima pravo da prigovara sudiji na fudbalskom terenu. Ostali dobiju žuti.
“Ma, prava stvar. I mi ćemo igrati. Hajd’, vozdra”, ode Čola, a ona vrata trehnuše kao malo kada. Levko iznerviran što zbog vrata, što zbog umora od sakupljanja papirčina, ali što i zbog drugih objektivnih stvari i okolnosti, okrenu se prema meni i reče, valjda u sekundi se prisjetivši da sam mu u kvartu kod rezdelije rekao da je i Čola dobar.: “Jebo te on, mog'o nam je loptu kupiti.”
(Posvećeno Levki i Šunkici koji više nisu s nama)