Danas sa drugaricom Dijom dogovaram remont gornje vilice, da imam osmijeh kao Ado Gegaj, i šaljem joj poruku: “Mače, šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.” Tako Čolu, da – Zdravka Čolića, pjevača, imitira Đuro, da – Branko Đurić, glumac. Ili, kaže – Maco. Da sad ne tražim po YT. Kaže zubarka: “Može, za mjesec.” Šali se. Kaže i da joj pošaljem poruku ujutro, da vidimo “šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.” Dobra je Dia. Ima one bušilice. Strugačice.
Desilo se i meni da radim intervju s Čolom, 2007. na Dedinju, u nekom restoranu kojem sam zaboravio ime, i kad sam mu rekao da bi ga naš fotoreporter trebao slikati u eksterijeru, on je bio nagodan: “Dobro, al’ šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.” Pa dole negdje, rekoh, s obzirom da smo na spratu, a on kaže: “Mislim, ne znam, al’ valja, hoćemo.”
Intervju mi je sredio Nikša Bratoš na molbu Zoke Stevanovića, zbog toga što je Čola imao medijskog sponzora pred koncert u Zetri, pa i nije baš bilo tako lako doći do Zdravkana. Zove Zoka i kaže da mu je Nikša rekao da je njemu Čola rekao: “Al’ šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.”
Sjedimo u tom restoranu, jedemo neku teletinu. Ramazan je, ne postim, na putu sam. Odnosno, znao sam da će biti guzovačne teletine. Pita me Čola jesam li za rakiju. Rekoh, e ne mogu vala, ramazan je. Kaže Čola: “Ja sam za Bajram u Sarajevu.” Rekoh, vidimo se. “Al’ šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.”
Fino se ispričasmo. Rekao mi neke stvari o kojima ranije nije pričao. Pitao sam ga hoće li i o tome, pošto me Nikša uljudno zamolio: “Slušaj, majstore, nemoj da bude belaj nakon intervjua k'o kad je Pećanin radio s Bregom.” Rekoh, neće. Pitao sam fino, bi li Ti Čola i o tome. Kaže on: “Bih.” Ali, rekoh, nemoj da se Nikša ljuti. Kaže Čola: “Ma, jok. Al’ šta ćemo, kako ćemo, đe ćemo.”
Pozdravljamo se. “Hvala, Edo, vidimo se. Đe ćete sad?” Rekoh, Elmedin Kikanović potpisao za Zvezdu, pa da šta uradimo i s njim. “Hajde, mislim, ne znam, super je to, ja, ja Kikan. Al šta ćete, kako ćete, đe ćete.”